WHO DA F*CK IS … GALEB

In Blog, Interview

Galeb and his famous Tweets and Tattoos

Inspiracija. Tražimo je i pronalazimo svuda oko nas ako se potrudimo, otvorimo “druge” oči i ugledamo je. Od nje nastaju sve dobre i nestvarne stvari na ovom svetu. Ona pokreće, ruši, donosi i stvara. Jedan od razloga zašto volim da cunjam po svetu i slikam, je potreba da uhvatim što više inspiracije i različitih stvarnosti i da ih ponesem sa sobom. Svako mesto ostavlja čudesan trag i osećaj, poklanja ti jedan novi doživljaj i postaje mesto “unutra” kome se uvek vraćaš i gde nikad ne nestaješ. Ovaj put smo tu inspiraciju tražili na drugačijem mestu i našli je u pojedincima. Specifičnim ljudima koji svojim pričama pomeraju percepcije, dokazuju različitost i postaju primer za sve ostale koji i dalje lutaju kroz pijacu stvarnosti i traže svoju tezgu zivota.

Hiishii photo vam ovaj put predstavlja seriju fotografija pod nazivom WHO DA F*CK … Ispričaćemo vam priče koje novine ne objavljuju, ideje koje ostali ne čuju, otvoriti vrata do suštine ljudi koji su prevazišli antagonizam prouzrokovan nerazumevanjem.

Fotografijama ćemo ilustrovati te pojedince i ostaviti vašoj mašti da se poigra sa slobodnim tumačenjima. Jer, šta je inspiracija bez mašte, vaše lične dimenzije i potencijala?

Prvu priču nam je ispričao Galeb Nikačević, najtamniji Srbin :) , MTV voditelj, poznati Twitteraš, čije tweetove devojke vole da konzumiraju uz jutarnju kafu. Klasično, nezainteresovan student književnosti i čovek eksplozivnih osobina koji se provlači kroz vreme u stilu Bukovskijevih priča i diže prašinu gde god se pojavi. Pričali smo sa njim o svačemu, podstaknuti temama o ženama, mašti i SF realnosti. O sećanjima, osvrtanju i trčanju dalje.

Posebnu pažnju smo posvetili “REČIMA”, onome što ostaje iza njih i njihovom plasiranju u današnju realnost. A specijalno za ovu priliku, fotografijama smo izdvojili i zabeležili Galebove najjače reči, misli i tweet-ove i neke njegove skrivene atribute. Uživajte.

The weight of the words

“ Zovem se Galeb. Već punih 29 godina ne znam ko sam i nadam se da nikada neću da saznam. Sve što sam ikada radio bio je samo splet okolnosti, tražeći dinar za život. Trenutno sam zaštitno lice MTV-a, gde sam već punih šest godina, od 12 godina, koliko radim na televiziji. Uvek sam išao linijom manjeg otpora, nikada nisam voleo odgovornost i verujem da bilo kakva svakodnevna obaveza osim ustajanja i spavanja, nije za mene. Mrzim novac, majonez, sneg i jako sunce. Krevet spremam samo kada mi neko dođe, a kuvano jedem samo kada sam u gostima.Želim puno toga, ali sam suviše lenj da bilo šta ostvarim. Nikada nisam znao zašto su neke žene bile sa mnom, ali hvala im na tome. “

Tweets are what i am

”Čudan je odnos stvarnosti i mašte. Da bismo mogli da govorimo o tome, trebalo bi prvo da razlučimo šta je stvarnost, a šta mašta. Oduvek sam imao tu sklonost da verujem da je stvarnost samo loše podražavanje umetnosti, a da umetnost tvori smisao u životu.

Jednostavnije, stvarnost je za ljude bez mašte.   Ne kažem da su oni lošiji, ili bilo šta slično, ali jednostavno, ljudi se dele na one koji imaju te sklonosti, ostvareni ili ne, i na one koji ih nemaju. A postoje i oni koji su neodlučeni, oni koji su granične vrednosti u oba smera. Nikada nisam imao neki pragmatičan odnos prema stvarima, niti sam ikada postupao po principima utilitarizma. Kod mene se sve uvek svodilo na to kako se osećam, kako doživljavam i artikulišem svet oko sebe. Gledao sam da se krećem u smeru koji će na kraju kao rezultat da ima nešto lepo. Da li će to da bude lep odnos, lepa reč, lepa slika ili bilo šta drugo lepo, nije bitno. Bitno je samo da je lepo.

Tu onda ulazi i stil. Nije toliko bitno kakavi su stilovi, jer ih ima koliko i ljudi, supkultura, verovanja ili pokreta. Ali bitno je da se ima stila. Sve sa stilom tvori više smisla nego nešto bez stila. Više volim nebitnu stvar sa stilom, nego bitnu bez stila.

Jer to nas negde i razdvaja kao ljudska bića i čini naša bića lepim. A umetnost, samim tim, zauzima najvišu poziciju u ljudskom životu. Zašto?

Zato što neka stvar, koju u društvenim konvencijama prepoznajemo kao lepu, prepoznajemo zato što postoji neki posmatrač.

Bez posmatrača, objekat koji se posmatra ima samo neki skup određenih svojstava, osobina. Ali kada se pojavi posmatrač, te osobine u recepciji te osobe dobijaju neki smisao, uklapaju se u neku celinu koju mi, potom, prepoznajemo kao lepu. I na to se sve svodi na kraju. A onda, nužno, govorimo o principima ljubavi. A sa ljubavlju govorimo i o etici i moralu. Ne bih mogao puno da govorim o moralu, osim da ono nakon čega se osećam dobro je moralno, a ono nakon čega se osećam loše – nije. I zar to, opet, nije kategorija lepog? Isto tako, kada vam neki drugar govori kako je upoznao najdivniju devojku u svom životu, njemu je najdivnija, ali nama može da izgleda kao sasvim prosečna osoba, možda čak i ispod proseka. A zašto je njemu, onda, lepa? Nadam se da me razumete. Tako ja funkcionišem u ljubavi, prijateljstvima.

”Neke ljude upoznaješ, a neke prepoznaješ. ” Više volim prepoznavanje, jer na taj način imam osećanje sigurnosti, ali i onu predivnu neizvesnost koja nosi rizik, koja me tera da idem dalje.To je ono što prepoznajemo kao zaljubljivanje. Ono, zapravo, prestaje sa upoznavanjem. A tada počinje ljubav, ukoliko su estetske norme ispunjene. A fizički izgled je tu najmanje bitan, jer lepota u tom smislu nije karakterna osobina.

”Telo je kao jogurt, to rikne za dva dana. Softver je ono što mene zanima. ”

Revelation

Zato su sve moje devojke bile toliko različite, a njihova zajednička crta je upravo ta različitost. A samo u ljubavi postižemo etički i moralni ideal. ”Samo u ljubavi postajemo najbolja verzija sebe. Jer samo u ljubavi nesebično dajemo drugome. ”

A kada nesebično dajemo drugome, potiremo sopstveni egocentrizam i sa njim odlaze sve one ljudske osobine koje su nužno u vezi sa njim, poput sujete. I zato se kaže da bi najsnažnija vojska na svetu bila armija zaljubljenih muškaraca. Etički i moralni ideali, koji žive sami od sebe, sobom se hrane. Muškarci bez straha koji imaju za šta da polože život. To je ono što se kroz civilizaciju, vekovima, prožimalo kao viteški ideal. I svi ga imamo, samo što ga prepoznajemo u različitim oblicima.

Ne samo da sam se ceo život kretao tom linijom, već je domen mašte bio jedini način i da sačuvam zdrav razum.

Odrastao sam u okolnostima koje mi nisu dozvoljavale puno toga da ostvarim, ispunim. Sloboda mi je bila vrlo ograničena i vrlo verovatno bih izgubio zdrav razum da sam ostao samo u uzusima «stvarnosti».

Kao klinac, prvo sam doživeo strip, Dilana Doga posebno. Putovao sam kroz njegove svetove, kroz njegovu svakodnevicu i zaboravljao na stege stvarnosti. Barem tih pola sata, ili koliko god da mi je bilo potrebno da pročitam jedan broj. Vremenom, kako sam sazrevao, to se pretvaralo u sve ozbiljniju i ozbiljniju literaturu. Dok  na kraju nisam stigao do književnosti i muzike. Književnost je moja stvarnost, moj eskapizam, moj način da posmatram, razumem i stvaram odnos prema svetu, istom onom u kome se nalazim.

A svetovi u koje putujem mi pomažu da stvorim upravo taj odnos prema ovom poznatom.

hiishii_MG_3764

”Kroz nepoznato upoznajemo poznato. Kroz novo upoznajemo sebe. ”

Muzika mi pomaže da se oplemenim, da prebolim ili da se opustim. Muzika i književnost su mi pomogli da pomerim granice sopstvene egzistencije. Zaista. Ne želim da delujem kao neki pretenciozni smarač, zaista osećam da je tako. I želim da verujem da jeste.

Jer samo kada se kroz maštu, kroz te izmišljene svetove udaljimo od stvarnosti, stvarnost možemo da sagledamo i da razumemo, a često i da dođemo do nekog rešenja. ”

Nikada nam rešenje nije došlo u sred pritiska, nego kada pritisak popusti, kada se sklonimo, kada odemo kući, kada prespavamo. Kada stvorimo vremenski i prostorni otklon. I zato volim naučnu fantastiku, jer su ti stvaraoci proroci savremenog društva. Ljudi koji vide horizont jedne epohe, ljudski potnecijal. Ono što možemo da postignemo u idealnim uslovima. Volim da maštam o tome. Volim da budem daleko u zvezdama, jer mi pomaže da stvorim realnu sliku sebe i sveta u odnosu na bezdan vaseljene. Koliko sve deluje malo i nebitno. Zato onda putujemo u sebe, zumiramo svet na pojedinačna bića i volimo bližnje. Mislim da nije moguće voleti, iskreno, čovečanstvo i civilizaciju i sve te opšte stvari. Mislim da je moguće iskreno voleti samo pojedince i za njih činiti dobro.

the other me

”A vera je bitna, jer nas ona oslobađa, jer nam ona daje slobodu. I nije bitno u šta verujete, bitno je da verujete. ” U suprotnom, sve može da se relativizuje i onda ne stižemo nigde. Svakome je potrebna sloboda izbora i nada da će u tom izboru pronaći sebe. Što nas je više različitih, to je svet bogatiji. Diverzitet, sloboda, jednakost. Ali ako smo toliko različiti, šta je to što je najmanji zajednički imenilac svih nas? Svih ljudi ovoga sveta – ljubav i smrt.   Jedine dve teme, dva kišobrana pod kojima se sakrio ceo svet. Sve što radimo, radimo zbog ljubavi i smrti. Smrt je konačni ishod, krajnje nasilje nad ljudskim bićem. Potiranje našeg individualiteta.

” I čovek je jedino biće na svetu koje ceo svoj svesni život živi znajući da će da umre. A pritom ne zna ni kada ni kako. Može da bude za više decenija, a može da bude i u narednih pet minuta. ”

Iz tog saznanja rađaju se pitanja smisla, suštanstvenosti, ali i potrebe samoostvarenja. Tu ulazi ljubav. Potreba za drugim, za drugima, za sobom i svemu onome što prepoznajemo kao lepo. Iz te dve dinamike, stvoren je svet u kome živimo. Tu se spajaju prvi ljudi iz istorije civilizacije i čovek 21. veka.Kada jednom provirimo kroz ključaonicu znanja, ma koliko kratak pogled bio, ma koliko malo da smo videli, ipak smo učitali neko znanje. I više nema nazad. Više ne možemo da se pravimo ludi, da žmurimo na jedno oko i da se pravimo da to nismo videli. Da odjednom to više ne znamo.

Od tog trenutka, ma koliko sporo i nedostižno, čovek nužno ide napred. A što više plivamo tim morem bez obala, što je znanje veće, shvatamo apsurd života.

I paradoksalno, sa većim znanjem, sve manje stvari tvori smisao. Tu onda dolazimo do poente. Jedini način da se stvarnost preživi, da život postane ponovo smislen i lep je umetnost. Umetnost u koju ćemo, kroz formu i sadržinu učitati to znanje, taj skup sopstvenih znanja, osobina, sklonosti. Kada bi svako od nas pokušao da rasčlani paradigmu svog bića na sastojke, ne bi bilo moguće. Postoji puno toga što nas čini svesno i nesvesno i uvek ćemo imati subjektivan sud o tome. Odatle je ona gnoma da čovek najteže upozna sebe.

” Celokupno naše biće, kada radi i stvara, kada se bavi onim što voli, iz sebe ispoljava ne samo svesno, nego i nesvesno. I zato, paradigmatski, naša dela uvek govore više o nama nego mi sami. ”

dimensions of me

To je jedan mističan način da objasnimo sebe i stvarnost, ili da se stvarnost učita u delo. Ono uvek nadilazi svog tvorca. Zato je mističnost bitna. Zato nam je potrebna. Otuda rituali i potreba za otkrivanjem. Iako Šekspir sigurno nije u svesti imao ono što savremeni tumači iščitavaju iz nejgovih dela, to ne znači da u skupu njegove ličnosti, svesne i nesvesne, to nije negde sazrelo i kao tako zreo plod, isplivalo na površinu.Možda ni on sam nije mogao da razume šta je to stvorio i kako ili zašto to funkcioniše, ali je imao neko osećanje sigurnosti u vezi sa tim i, na neki mističan način, funkcionisalo je.

U vremenu čoveka 16. veka, ali i u vremenu čoveka 21. veka.   To je lepota, to je mašta, to je umetnost, to je život. I ko je tu da nam kaže šta je stvarno, a šta ne? I na kraju svi stvaramo nešto, ne zato što želimo, već zato što moramo. A možda ste u ovom mom blebetanju, koje je kao i većina stvari u mom životu – izašlo slobodno – u toku svesti, bez neke cenzure, zastajkivanja ili prepravljanja – upoznali mene. A možda je i ovo samo haos nekih reči.

Galeb.

 

Submit a comment