Nestvarni prizori sa Tibeta

Ne znam da li utisci sa ovakvog mesta i putovanja mogu ikad da se slegnu. Ili poredjaju u neku priču sa smislom. Iako sam naivno verovala da ću imati svašta da ispričam o Tibetu, danima i mesecima posle, sve se svodi samo na jedno.Da ono što mi ljudi pamtimo su trenuci, koji uglavnom izblede, a jedino što nas, na njih, podseća i održava ih živim su fotografije. Pa da, sada znam i zašto sam fotograf. Jer želim da zapamtim svoj život, drugačije izgleda ne mogu.

The view of Mont Everest from the plane

Prvi momenti provedeni na Tibetanskom tlu definitivno mogu da se porede sa sletanjem na mesec. I zato ih jako dobro pamtim. A opisuju ih prizori najplavljeg neba na svetu, sunce koje sija onako bez zadrške, vazduh koji se teško udiše i neverovatno prostranstvo, bogato, netaknuto, nezamislivo.Mislim da smo taj dan napravili najviše slika, kao kada prvi put uđes u radnju sa šarenim slatikšima i ne znaš gde prvo da gledaš.

Pattern of the land
Tibet landscape

Pokušaću da se vratim na početak.Sećam se da je posle nekoliko dugih sati u avionima, poslednji let iz Kathmandua(Nepal) ka Lhasi (Tibet) bio definitivno najzanimljiviji. I to zbog prvog utiska i pogleda na njegovo veličanstvo Mont Everest. Imali smo tu neverovatnu priliku da ga vidimo kao Bogovi. Kompletan pejzaž je bio prekriven oblacima, a samo ta 3 najviša vrha su virila iz mlečnog mora od oblaka i dominirala prizorom. Setih se u tom trenutku da je jedan čovek u tom avionu bio jako ponosan i za jedno veliko iskustvo ispred svih nas. Dragan Jaćimović (srpski najpoznatiji alpinista koji nas je poveo na ovo putovanje), je jednom stajao na tom veličanstvenom i najvećem vrhu našeg malog sveta,a mi smo mu mahali iz aviona. Razlika izmedju ostvarenih i ne ostvarenih ljudi se najlepše objasnila u sekundi.

Lhasa town, Tibet , view from a local hill

Disanje je definitivno bila posebna aktivnost koju smo trebali da naučimo, prvih dana tamo, kao i kretanje. Sve to zajedno se radilo jakoo sporo.A ko god je to zaboravio i samo na trenutak, je doživeo iskustvo zadihanog maratonca u nastajanju, posle 22km trčanja ili se osetio kao star čovek od nepunih 80,koji ratuje sa svakim stepenikom koji je pred njim.Osnovne ideje i saznanja o Tibetu, njihovoj kulturi i odnosu sa Kinezima, naučili smo tih prvih par dana u Lhasi, najvećem i verovatno najmodernijem gradu.Omiljen mi je naravno bio taj stari deo, koji sam inače, jedino očekivala da vidim, sa objektima istorijske vrednosti i ljudima uglavnom tibetanske narodnosti. Mada neminovna mešavina sa kinezima, je bila previše očigledna i utisak pristigle civilizacije je potpuno pojeo stari duh koji svi želimo da vidimo na svetom Tibetu.

Lhasa old town
Chinese, taking over TIbet. The supermarket stuff is all their brands.
A girl selling food on Lhasa street

Tamo smo uglavnom bili posmatrani kao egzotične životinje. Oni su buljili u nas. Mi smo buljili u njih. Oduševljenja na oba fronta,bila su konstantna i u mnogo navrata smešna. Sećam se svog čuda, kada je jedan stariji Tibetanac, u gradskom prevozu, povukao Uroša za njegove dlake na ruci,oduševio im se i nasmejao kao da su od zlata ili ne daj boze da mu raste na primer cveće iz pora?Izgleda da Tibetanci ne gaje, niti znaju za te muške maljave ruke, pa im je otuda to sve bilo izuzetno interesantno, smešno i zabavno.

The crew with our guide Ganden and his son in their simple home.
Typical Tibetain family, having a lunch in local restoraunt
An old Tibetain local guy

Generalno oni su jedan divan narod, dubokih, radoznalih očiju, sa toplom energijom i osmehom na licu. I ono što skoro uvek osetite kada ste u njihovom prisustvu je Mir. Spokoj. Mudrost. Energija. Zato mi je žao, što ih je jedan izopačeni svet ukrotio i zauzeo njihovu teritoriju, i doneo novi, uvek ružan osećaj, Strah.

Tako je to valjda na ovom našem svetu, gde je dobro tu mora da bude i zlo. A pobedjuje uglavnom ono drugo.

Naš biciklistički put je počeo skoro bez teškoća i ispratili su nas kao najpoznatiji circus na svetu. Kretali smo se kao duga kolona i konstantno se trudili da nadjemo tu srednju brzinu koja svima odgovara. 11 ljudi, 11 ciljeva, 11 briga i 11 stavova. A tako je to valjda na ekspedicijama.  :)

Serbian mountain bike expedition TIbet 2011
11 people on bikes through TIbet
photographing the perfect scenery

Dobro je što nas je Tibet odmah prvi dan upoznao sa svojom prilično nepredvidivom i jakom prirodom. Taj dan smo krenuli po suncu, pobegli od kiše, uleteli u  pljusak i završili vožnju sa mokrim gaćama i čajem u ruci. Slično je upoznavanje i sa nepredvidivim osobama. I zato su nam zanimljive. Već posle prvih par dana, Uroš i ja smo shvatili da biciklista i fotograf, teško mogu da se ujedine u jednu osobu i da zajednički urade oba posla kako treba.

Tako smo se, iz dana u dan, borili sa različitim porivima. U jednom momentu, da jurimo ove pro bajkere koji su došli samo da voze i koji su držali zavidan tempo. Ili da budemo ono što jesmo, fotografi u ekstazi koji se nalaze sa parom očiju i napravom za “zamrzavanje trenutaka” na verovatno najlepšem mestu na svetu.
Duel. Dvoboj. Tuča. Utakmica. Svaki dan, pa ko pobedi – pobedio je.

The Tibetian prayer on a flag

Onaj djavolji dan, kada smo doživeli najveći sportski izazov, taj užasni dan, koji je čak i počeo uzbrdicom i sa konstantnim usponom od 22km – koji smo zvanično krstili “Djavolji uspon” , Tijana je rekla da ćemo nažalost najviše pamtiti. Jer ljudi nekako uvek pamte ono sto im je najteže u zivotu i to što im je bilo najveći izazov. I bila je u pravu, sećam se svake krivine, skoro svake pesme na plejeru i svakog puta kada mi je srce bilo u grlu od napora jer je bilo jako teško disati i voziti sa tako velikom razlikom u visini od 1200m. Samo da naglasim ne u dalj, nego u vis (sa 3500mnv na 4700mnv)!U takvim trenucima se stalno smenjuju 2 vrste misli, “šta ja radim ovde, kada više volim da polomim glavu dok se spuštam, nego da umrem dok se penjem” i spartanske ideje “ Ja ću uspeeeti, jer neću odustatiiiii ! “. Fotografije su taj dan poslužile uglavnom kao izgovor za odmor ali i za neuspele pokušaje interpretacije napora slikama.

Naravno, na Tibetu, biciklizam nije samo agnoija već i neverovatno zadovoljstvo jer posle svake muke ide nagrada za pamćenje, pogledi na jezera “nadrkane” tirkizne boje, ili jakovi koji kuliraju i čekaju na vas za jedan “snap shot” ili grandiozni beli ledeni vrhovi nekih planina, koja liče na brda tu. Braon su i imaju samo belu špicastu kapu na vrhu. Deluju nisko, ono kao Kop, ali su ustvari “samo” 6700mnv ili 7300mnv. A to na Tibetu realno nije ništa. Rekao mi je jednom prilikom Ganden, naš vodič, da tamo vrhovi ispod 8000mnv nemaju imena. Nisu izgleda dovoljno porasli da ih dobiju. Mislim da definitivno posle vožnje bicikla ovde, uživanje u biciklizmu u Beogradu više neće biti isto.

A lady from the local village in Tibet
Yak, sitting on the top of the hill, ready for the perfect picture
Biking in Tibet, pleasure undescribable

Najjači utisak, su na većinu nas ostavila, mala, preslatka Tibetanska deca. I njihovo neverovatno oduševljenje kada nas vide. Valjda smo im bili nekako bliži nego ostali turisti koji najčešće prolete u zatamljenim dzipovima, ili pojedini na motorima. Lagano se krećemo na biciklima i ostavimo im prostora da nas ugledaju na vreme, da bi dotrčali iz polja, dvorišta kuća ili sa ulice, da bi nam se javili, viknuli “Helooo” ili čak “bacilli kosku”. Svakom od nas. Taj senzacionalizam u njihovim očima mi je pomalo bio tužan i izuzetno čudan osećaj …

Bilo je i prilika kada smo postavljali kamp blizu njihovih skromnih, usamljenih i malih sela, pa su ta deca vrlo rado dolazila do nas. Da nas gledaju, pozdrave, možda dobiju nesto (recimo bombone i razne slatkiše) i da budu deo nečeg novog što se pojavilo u njihovim jednostavnim životima. Uvek su spremni da se slikaju sa vama ako im pokažete odmah, posle fotografiju,pa se onda i oduševe. Nekad vam to i naplate, jer im je to dobar biznis koji su prepoznali kod turista. I jako su radoznali. Mi smo često mislili da ce nam ukrasti nešto, ali su oni ustvari samo zagledali one šatore u kojima ima nas “belaca” i šta mi to tu radimo.

Uros and his crew
Tibetan girl checking out whats up in our bus, Tibet. China.
Tibetian kids, cute and very friendly

Kampovanje na Tibetu? Odličan način da zavolite taj “sport”, pogotovu za one koji to nisu nikad radili, ženskog su pola i imaju malo više potreba od muškaraca koji su jedva čekali da ne moraju da se brinu o svom svakodnevnom izgledu. Neću puno da smaram i kukam, jer to iskustvno (koje mi i dalje nije omiljeno, vreća i šator – ne mogu da zamene topli krevet i zidove), je donelo par izuzetnih trenutaka. Nebo i zvezde, njihov neverovatan broj i intenzitet koji sam tada prvi put videla. Mrak koji je najcrnji ikad. Zvuke, vetra, ekipe koja cavrlja, hrče ili se smeje u sred noći, motorića sa tibetanskim melodijama koje sviraju, dok prolaze putem, ili čak muk jakova koji su se našli tu da gricnu nešto a možda i da se naslone na sam šator da iskuliraju….
Sve je to kao slagalica, postalo deo jednog iskustva koje me je učinilo bogatijom osobom.

Camping in Tibet under the stars
Breakfast in the nature, Tibet

U velikoj grupi ljudi uvek je bitna podrška, komunikacija, razumevanje i saradnja. I mi smo to sve imali. Svi su se lepo uklopili i podelili prema instinktivnom nahodjenju, funkcionisali kao pojedinačni putnici i kao tim koji grabi ka zajedničkom cilju. Nadmetanja je bilo malo, ali opet shodno tome šta je ko sebi zacrtao kao cilj. Da bude prvi na svakom vrhu. Da izvozi bicikl od početka do kraja. Da izdrži i izvozi ceo put. Da uživa. Da zapamti. Da uslika. Da se promeni.

Mont Everest in the background of the bikers
Hiishii photo team on the entrance of The Tibetan Plateau

Posebno je interesantan jedan neverovatan utisak nas je stalno pratio. Da smo ubačeni u neki čudan film kao posmatrači koji tu samo postoje i mogu samo da gledaju sve što se dešava, a radnja se odigrava jako brzo na sceni koja nas fascinira i mi na nju nikako ne utičemo. I ne možemo da verujemo da je realna. Jer smo previše oduševljeni gomilom vizuelnih informacija koje su pred nama svaki dan. A nisu nam poznate.To je sve posledica, valjda, velikog prostranstva koje smo prošli za relativno kratko vreme, pa nismo ni stigli da se poistovetimo sa takvim zivotom.

Tibetian prayer stuff

Evo jednog interesantnog poredjenja, na našim evropskim vrhovima preko 3500mnv je samo led, sneg, vetar i po koji skijaški centar. Jedno ništa, uglavnom. A tamo, na toj istoj visini, ljudi žive, postoje reke, jezera i prostranstva vegetacije, topli izvori, polja tsampe (njihovo žito), manastiri, gradovi, automoibili i kamioni. Tek tamo, negde visoko na 8848mnv, se nalaze veliki beli špicevi, baš tamo gde se sva visina ove naše planete završava.

Mount Everest and Himalayas view from Tingri village, TIbet

I zato Tibet zovu krovom sveta.

Ovo je prvi deo priče sa našeg nedavnog putovanja na Tibet, koje se definitivno upisalo medju naša najbolja životna iskustva. Očekujte uskoro i drugi deo, a svi ćete biti pozvani i na premijeru filma i izložbu slika koju spremamo za vas u decembru i martu!

Pratite nas na twitter-u : @hiishii i facebook page: https://www.facebook.com/hiishiiphoto  za više informacija.

Ako vi kojim slucajem zelite da odete na neko ovakvo putovanje, ovi ljudi to rade najbolje :
https://www.extremesummitteam.com

Katarina.

 


Tamo gde je Nebo druge boje plave.